Ako uzmemo da je Everest krov od svita onda je naša Iiiiiriska (tako ju je zvala moja pokojna baba Ruža) sada negdi u njegovu toplinski slabo izoliranon potkrovlju. Kako je dospila gore, svi vi znate. Koliko je težak i dugotrajan put do tamo isto znate. Uostalon, svi ste vi sportaši i sve van je jasno. Iako mi je od strane vrhovnog štaba izdana zapovijed da van pričan o njezinon putu do Everesta, ja bi iskoristija priliku pa nešto reka o svojoj pokojnoj babi Ruži. O Iiiiiriski imate sad napisano puno i na sto mista (uglavnon isto) a o mojoj babi nema ništa.

Čula je moja baba još krajen devedesetih da iman neku prijateljicu Iiiiirisku i ona joj je bila jako simpatična, iako ju nikad u životu nije srela. Imala je pravo. Naša Iiiiiriska je jedno jako simpatično stvorenje. Čak i oni koji ju poznaju, teško bi imali srca poslat ju na kišu po kruv i mliko, a kamoli na Everest. U tome i je glavna fora. Svaka čast svima, ali nekako se lakše i srcu draže veselit uspjehu nekoga ‘ko te tako očara svojon simpatičnošću. Kao kad ti dite ima glavnu ulogu u školskoj predstavi. A i zbog, na prvi pogled, krhkog tijela čini se da je u uspjeh uloženo još puno više truda i volje. E, zato smo ponosni što je naša Iiiiiriska, najviša na svitu, baš NAŠA. Kao špijun iz njenih redova, mogu van reć’ i da imamo još jedan razlog za ponos. Iiiiiriska je izabrala AK Sljeme jer je i on njoj simpatičan. 😉

U to vrime Iiiiiriska se bavila više faxon a manje penjanjen, što je i moja baba više cijenila nego da je bilo obrnuto. Možda zato šta nikad nije imala priliku završit išta više od 4 razreda osnovne, a mogla je puno toga, uvik je patila na te neke fakultete i titue. Kasnije se malo opametila i svatila da vaja bit i vridan. E, da je doživila prošlu godinu, bila bi joj Iiiiiriska još draža. Iako se o tome nije pričalo na dnevniku niti je bilo u novinama, Iiiiiriska je prva žena na svitu koja je došla u Opuzen i na sadilici, po najvećemu suncu bez mrvice lada i prigovaranja radila cili dan i posadila dva hektara kupusa. I ne samo to, nego je sidila u sredini, a ta uvik sadi. Ove livo i deno nekad sade a nekad ne i probale su je radnice dignit na foru ali se nije dala. Sidila je i sadila dok su one malo sadile, malo pušile. Tako 12 sati!

Ne samo to, nego nakon 5 minuta instruukcija vozila je i traktor i to sa frezon iza i dizala kardan i pribacivala iz brzih u spore brzine i tako te fore koje mali traktor ima.

Za ručakon, dok su radinice jednon polovicon mozga mislile kako bi bilo dobro da je njihov mali naša jednu tako vridnu a drugon kako da što duže ostanu sidit, Iiiiiriska je iz gulaša odvojila žlundrice (tako ih ona zove) i pribacila meni u pjat. Ostalo pojela, popila vode i rekla: “Meni je ova baš fora.”

Jutro kad su se Bostjančićke popele na vrh TeJa mi je u chatu iz baznog logora rekla da je Iiiiiriska super i da kao da je bila na Sljemenu a ne Everestu. I još da su na vrhu bile 45 minuta. Mogu ju zamislit gore: “Darija, meni je ovo baš fora. Amo se malo sunčat, ako Darkec neće prigovarat.”

piše i riše: Ivan Kapović